Samo dve nedelje nakon izbora koji su mogli biti opisani na razne načine, na kojima je, u tradicionalnom totalitarističkom maniru od kojeg se ni nadaleko čuvene diktature poput Belorusije ili Turkmenistana ne bi postidele, vladajuća Srpska Napredna Stranka vođena megalomaskim psihozama Aleksandra Vučića odnela pobedu sa 62% glasova, stvari su se, u svega 24 h preokrenule.
Demostracije koje su izbile nakon najave novih mera sprečavanja širenja COVID-a 19. Tokom proleća i prvog talasa COVID-a 19 u Srbiji, šezdesetočasovne zabrane kretanja su postale uobičajena stvar. Vučić na perfidan način koristi i eksploatiše situaciju, predstavljajući sebe kao strogog, ali pravednog oca nacije, koji će disciplinovati i dovesti u red neposlušan narod koji može samo sebe da krivi za sve nedaće u kojima se nalazi, i da on, benevolentni, ali preki otac, ne želi da ih kažnjava, ali to čini samo za njihovo dobro. U velikoj meri, ova politika se pokazuje kao uspešna, imajući u vidu tradicionalnu naklonjenost jednog dela srpske javnosti snažnim autoritativnim figurama.
Nakon beleženja prvog pada broja zaraženih, država po hitnom postupku proglašava pobedu i kreće sa ublažavanjem mera, sa ciljem kapitalizacije relativne podrške i hitnim održavanjem izbora. U odsustvu organizovane opozicije, većinom podeljene između sebe i bez jasnog plana delovanja, niko nije dovodio u pitanje Vučićevu pobedu. Rezultati su bili i više nego poražavajući za sve leve i građanske opcije. Apsolutna pobeda Vučića naizgled je zacementirala razvojni put Srbije u dogledno vreme. Ali, tu prvi veliki saveznik Vučića, virus COVID-19, prestaje da bude oruđe vladajuće stranke, i počinje da se širi u drugom naletu, čak silovitijem od prvog. Vučić, vođen principom „ako je upalilo prvi put“ pokušava da ponovo zauzda događaje i pokaže da čvrsto vlada situacijom, ponovnim uvođenjem striktnih mera i zabranom kretanja u Beogradu. Međutim, plan ovaj put ne uspeva, i radnici i građani, polaze redom na ulice, protestvujući ispred skupštine Srbije. Protesti se brzo šire i na ostale gradove, najpre Novi Sad i Niš.
Nažalost, stubovi aparata, oličeni u desničarskim i navijačkim grupama, koji su još od devedesetih jedan od najmoćnijih aduta vladajuće klike, ponovo bivaju usmereni ka narodnom nezadovoljstvu, sa ciljem da mirne, ali ozbiljne proteste, unizi aktima besmislenog nasilja, i da time čitav pokret obesmisli i svede na akciju nasilnika. Desničarske parole, povici za čuvanje Kosova, proterivanje migranta i slične generičke poruke, dozvolile su Vučiću da u prvim obraćanjima predstavi sebe ne samo kao zaštitnika ustavnog poretka, već i antifašistu, koji brani manjine, migrante i nauku od ljotićevaca, četnika i ravnozemljaša. Ipak, čitava ta farsa pala je u vodu već treće večeri, kada su po evropskim i svetskim medijima slike policijske brutalnosti počele da kruže, a Vučićev režim biva masovno okaraterisan kao autokratski.
Po starom miloševićevom receptu, predstavljajući deo naroda kao „strani plaćenički element“, optužujući Izrael, Ukrajinu i Crnu Goru, sa kojom je, neposredno pre izbijanja pandemije, nivo tenzije bio izuzetno visok, Vučić i njegov aparat svake noći, kao Toton Makute, iz senki izleću i grabe predstavnike građanskih i levih organizacija, dok se desničarski i klerofašistički preuzimaju proteste, da bi, uspešno, doveli do napuštanja istih od strane levih organizacija.
Istrajni ostaju SDU, Združena Akcija Krov nad Glavom vođen Milanom Pogačarom, koji je i sam bio meta prvih hapšenja i proveo 48 h bez advokata, i bez optužbe, prosto uklonjen iz javnosti, dok poziv javnosti i medija nije primorao vlast da ga pusti, i druge retke svetle tačke sbijanskog političkog spektra.
Ovim putem dajemo podršku Marks21 i svim radničkim i levim opcijama u Srbiji koje se bore protiv autokratije, fašizma i diktature i pozivamo na osobođenje svih bespravno zatočenih i uhapšenih.