Ruski revolucionar Lav Trocki ubijen je 23. augusta, pre 79 godina. Tim povodom delimo odlomak iz Trockijevog nedovršenog članka, pisanog baš te 1940. godine – u pitanju je članak „Partija, klasa i vođstvo“. Vrednost Trockijeve misli, iskazana i u ovom članku, gde pobija često izgovaranu rečenicu da „glup narod bolju vladu ni ne zaslužuje“, leži u činjenici da je do kraja života ostao dosledan suštini marksizma: oslobođenju radničke klase kao činu same radničke klase, i klasnoj borbi, sa svim njenim protivrečnostima, kao osnovnom oruđu analize društvene stvarnosti.
„Drevni evolucionističko-liberalni epigram kaže: Svaki narod dobija vladu kakvu i zaslužuje. Istorija nam, pak, pokazuje da jedan te isti narod tokom relativno kratkog vremenskog perioda može da dobije vrlo različite vlade (pogledajmo Rusiju, Italiju, Nemačku, Španiju itd.), kao i to da redosled ovih vlada niukoliko ne prati jedinstveni pravac – od despotizma do slobode – koji su evolucionistički liberali zamislili.
Tajna leži u sledećem: jedan narod sačinjavaju neprijateljske klase, a i same te klase sačinjene su od različitih i donekle međusobno suprotstavljenih slojeva koji potpadaju pod različita vođstva; nadalje, svaki narod potpada pod uticaj drugih naroda, koji su i sami sačinjeni od različitih klasa.
Vlade nisu izraz postepeno rastuće ’zrelosti’ određenog ’naroda’, već su rezultat borbe između različitih klasa i između različitih slojeva unutar jedne klase – te, na kraju, rezultat delovanja spoljnih sila: saveza, sukoba, ratova itd. Ovome treba dodati i to da vlade, jednom kada uspostave svoju vlast, i te kako mogu da nadžive odnos snaga koji ih je doveo na vlast. Upravo iz ove istorijske protivrečnosti rađaju se revolucije, državni pučevi, kontrarevolucije...
Isti ovaj dijalektički pristup neophodan je i kada se bavimo pitanjem klasnog vođstva. Podražavajući liberale, mudraci iz naših redova prećutno prihvataju aksiom po kome svaka klasa dobija onakvo vođstvo kakvo zaslužuje. U stvarnosti, vođstvo nipošto ne predstavlja puki ’odraz’ klase, niti proizvod njene slobodne kreativnosti. Vođstvo se oblikuje u procesu sukoba između različitih klasa, odnosno različitih slojeva iste klase. Jednom kada se izdvojilo, vođstvo se bez izuzetka izdiže iznad svoje klase i tako postaje podložno pritisku i uticaju drugih klasa.
Proletarijat dugo može da ’toleriše’ vođstvo koje je već pretrpelo potpunu unutrašnju degeneraciju, ali još uvek se nije stvorila prilika – neki veliki događaj – da ta degeneracija izađe na videlo. Nužan je veliki istorijski potres kako bi se jasno (raz)otkrila protivrečnost između vođstva i klase.
Najsnažniji istorijski potresi su ratovi i revolucije. Upravo iz gorepomenutog razloga, radnička klasa često biva zatečena ratovima i revolucijama. Ali čak i u onim slučajevima kada je unutrašnja iskvarenost starog vođstva izašla na videlo, klasa ne može automatski da skroji novo vođstvo – naročito ukoliko iz prethodnog perioda nije nasledila snažne revolucionarne kadrove koji su sposobni da iskoriste pad stare vladajuće partije.
Marksističko – dakle, dijalektičko a ne sholastičko – tumačenje međuodnosa klase i njenog vođstva u temelju ruši svaki obmanjujući ’argument’ [...].“
Hvala Marks21 za tekst!